"Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и
за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када
се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром,
носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа
да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда
у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све
оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде.Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава."
О Београду написао: Иво Андрић, српски нобеловац
Нема коментара:
Постави коментар